Pisma piscu

Beograd, 7.5.2004.

RADOMIRU SMILJANIĆU, na poklon roman „Ekstremna ispovest“

Tragaču nemirnih vremena, literarnom posvećeniku, nemirnom duhu sa vulkanskom energijom, i samosvojnom patrioti i intelektualcu koji je shvatio važnost čulnog i erotskog u književnosti, posvećujem svoj roman „Ekstremna ispovest“ sa zahvalnošću što je uticao na moj književni i duhovni razvoj početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada sam sa školske lektire prešao u avanture srpske proze, zavodeći me svojim romanima.
Kroz moja lutanja narednih godina rata i mira, nacionalnog i časnog doba srpske odbrane više puta sam se ukrštao sa misijom Radomira Smiljanića koji je u odori sivog vuka skakao po dinarskim vrletima, drinskim mostovima, dunavskim tamnim vodama, Andrićevim zaostavštinama braneći čast svog nroda.
Malo je pisaca koji su ostali nepokolebljivi, neki su i umrli poput Miodraga Bulatovića, kojima bih rado dao svoj prvi roman, ali je Radomir Smiljanić jedan od prvih kojima sam uručio tu pomalo i smiljanićevsku brutalnu priču nazvanu „Ekstremna ispovest“.

Vladimir Maksimović
Beograd, 7.5.2004.

*****************************
24. novembar 2003. god.

Jedno od pisama Tomislava Cvetkovića Smiljaniću. Cvetković je značajan književni teoretičar, pesnik i pripovedač. Proslavio se svojevremeno naročito osnivanjem jedinog profesionalnog pozorišta u Jugoslaviji bez plaćanja ulaznica…

Dragi prijatelju Rašo,

Sa malim zakašnjenjem, ali sa ne malim ushićenjem čestitam Ti nagradu „DOSTOJEVSKI“ koju dodeljuje Sveslovensko književno društvo. Prva dodeljena nagrada za životno delo, i delovanje, Tebi i Dobrici Ćosiću, po sebi, znak je visokog renomea nagrade koja pripada samo izuzetnim stvaraocima i besprimernim delatnicima na afirmaciji knjige, književnog stvaralaštva, i kulture uopšte.
Dobar deo Tvog literarnog stvaralaštva — godinama predstavlja nezaobilaznu lektiru u mome domu, u znatno širem okruženju, i moje divljenje, u ne samo moje, je i za Tvoju društveno političku, uredničku delatnost. Svesrdna čestitka za sve što si učinio, i što činiš i danas, i sutra, nadam se!

Leskovac
24. novembar 2003. god.

Srdačno Te pozdravljam!

*****************************
April 12, 2002.


Radomir Smiljanić
Direktor Akademije Ivo Andrić
Beograd, Francuska 7
Udruženje Književnika Srbije

Poštovani gospodine Smiljaniću,

Osjećam se počašćenim stim prije što mi drago pismo stiže od tako velikog i meni poštovanog gospodina Smiljanića.
Izvinjavam se što nisam bio u prilici da Vam odgovorim dok sam boravio u otadžbini zbog mnogih obaveza koje sam imao.
Vaš rad na srpskom polju mi je odavno poznat, a novi poduhvat učvršćuje me u činjenici da pred Vama samo može biti prvi jedino Gospod Bog, koji svojim blgoslovom okreće Vašu glavu „na sve što mi je milo i srpsko“.
Sa zadovoljstvom primam ponudu da se u „SLOBOMIRU“ osnuje „AKADEMIJA IVO ANDRIĆ“, za čiji Vam prijedlog ostajem najiskrenijim dužnikom.
Za sve što Srpstvu služi i od koristi može biti, imate moju dušu koja diše za milo Srpstvo. Čast mi je izvijestiti Vas, da sam nedavnom kupovinom kuće Janka Veselinovića, taj značajni srpski objekat spasio od daljeg propadanja. Očekujem od Vas savjet šta bi najdjelotvornije bilo da učinimo na tom važnom srpskom objektu, kako bi lik i djelo velikog pisca udostojili dužnim poštovanjem.
Označen sa Vama pred Gospodom, za nove poduhvate, iskreno Vas pozdravljaju zaljubljenici Vaših velikih dijela koja će ostati da žive na ponos vascijelog Srpstva.

Slobodan i Mira Pavlović
Chicago, April 12, 2002.