Glas

GLAS

SRBI SVETA, broj 20

Susreti sa savremenicima: RADOMIR SMILJANIĆ, književnik

PIŠEM SVOJE ŽIVOTNO DELO

Razgovor vodila Branislava Džunov

Pisac i polemičar, iskreni i strasni borac za istinu o Srbima u svetu, za probijanje sankcija i blokade, za ukidanje predrasuda — Radomir Smiljanić (1934) izuzetna je pojava na našoj javnoj i kulturnoj sceni. On neće i ne može da ćuti: on piše, odgovara na napade, učestvuje u polemikama na televiziji, rekli bismo, bori se golim rukama. Poslednjih meseci dosta je angažovan u velikoj dunavskoj akciji asocijacije „Bela ruža“, čija je delatnost naišla na protivrečne reakcije. Ali, kao i neke od njegovih najboljih knjiga i „Bela ruža“ je ustalasala javnost. Njegov politički i intelektualni stav je nedvosmislen — pravda je na strani Srba. U razgovoru za „Glas“ prenosimo neke od njegovih ideja i velikih zalaganja, delić njegove stvaralačke zapitanosti nad sudbinom naroda kojem pripada dušom i telom.

Rođen je u Svetozarevu (Jagodina) u porodici Uglješe Smiljanića, profesora muzike i kompozitora, koji je svoj život izgubio u zloglasnom logoru Jasenovac. Od devete godine živi u Beogradu, završio gimnaziju i filozofski fakultet. Prva pripovetka „Tragičan kraj Hajnriha Grumajera“ objavljena mu je u „Književnim novinama“, a prva zbirka „Alkarski dan“, u izdanju Nolita, 1964. godine. Slede knjige: „Martinov izlazak“ (nagrada za najbolji kratki roman 1965. godine), „Vojnikov put“ (prema anketi kritičara, takođe, jedan od najboljih romana 1967. godine). Sva tri romana iz Smiljanićeve trilogije: „Neko je oklevetao Hegela“ — „U Andima Hegelovo telo“ i „Bekstvo na Hegoland“, štampani u rasponu od 1973. do 1975. godine kod Prosvete, naišla su na izvanredno povoljne ocene kritičara. Čitaoci su, takođe, svesrdno prihvatili njegova dela, o čemu svedoče visoki tiraži i brzo rasprodata prva izdanja.

Njegova „Beogradska trilogija“ obuhvata: „Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić“, „Ljubavni slučaj šampiona“ i „Ubistvo u kafani Dardaneli“. Iz prethodne faze satirične literature, ovim delima ostvario je zaokret ka takozvanoj verističkoj prozi. Ovim knjigama u kojima su prikazani ljudi iz predgrađa glavnog grada, njihovo „živovanje“ i strahovanja, nade i promašaji, kako je zapisano, Smiljanić objavlja, odnosno modernizuje srpsku realističku prozu.

Ugledni književnik je veoma uspešno načinio prodor u svetu. Njegove knjige su prevođene i o njima se mnogo pisalo u zapadnoevropskim listovima i književnim časopisima, i dva puta je dobio internacionalnu nagradu „Arnsberg“.

Pored proze i scenskih dela („Isidore, gde si“, „Slučaj šampiona“ — Sterijina nagrada za glavni lik 1975. godine, monodrama „Pismo Sofije Malovrazić“, drama „Ubistvo u kafani Dardaneli“ i najnovija drama „Viteški kralj ujedinitelj“ o kralju Aleksandru), Smiljanić objavljuje i teorijske radova i stalni je saradnik stranih listova. Osnivač je Zajednice pisaca „Zapis“, a sa grupom instaknutih evropskih literata osnovao je prvi internacionalni izdavački pogon pisaca — Internacionalnu literarnu fabriku. Godine 1979. u Štutgartu, objavio je dužu studiju „Najvažnije tendencije u posleratnoj književnosti jugoslovenskih naroda“. Izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ (Beograd — Ljubljana) objavila je 1982. godine njegova Odabrana dela, u šest knjiga.

U izdanju „Nova“ Slobodana Mašića, štampane su mu knjige „Lepa Lena“, kako je napisao kritičar „Borbe“, jedan od najboljih Smiljanićevih romana i „Ubistvo na Dedinju“. Više izdanja doživljava i njegovo delo „Požar na Trgu Marksa i Engelsa“ (snažna kritika komunističkog totalitarizma). Zatim, mnogo se pisalo o romanu „Prirodno stanje nereda“ a kolumnu sa istim nadnaslovom objavljivao je u listu „Politika Ekspres“. Biran je u ugledni svetski literarni forum — Internacionalni literarni kolokvijum, kao predsednik. Nedavno je BIGZ objavio četvrto izdanje njegovog romana „Neko je oklevetao Hegela“, koji se ubraja u klasična dela svetske književnosti.

Iz novijeg perioda, svakako treba pomenuti delo „Karađorđe, Vožd serbski“ iz zamišljene trilogije o Karađorđevićima u kojoj će se pored „Viteškog kralja Ujedinitelja“ naći i roman „Kralj Petar Prvi Oslobodilac“.

U enciklopedije je ušao kao pisac čija je literarna „protkana satiričnom žicom, zaokupljen strahom od rata i obezličenja čoveka u današnjoj civilizaciji“. U događajima koji su proteklih četiri pet godina potresali bivši jugoslovenski prostor, izdvaja se kao ličnost koja otvoreno misli i govori o svemu što nas je zadesilo.

Dunavske ofanzive „Bele ruže“

Kad smo se dogovarali za ovaj razgovor, pomenuli ste da se upravo spremate za još jedan izlazak na Dunav, zapravo za novu blokadu Dunava — kao akt narodne pobune protiv genocidnih sankcija takozvane međunarodne zajednice, koje pustoše ne samo srpski narod, već i okolne, susedne mahom slovenske i pravoslavne narode (Rumune, Bugare, Grke itd.), kako ste naglasili.

Molim Vas, recite nešto o dunavskim ofanzivama „Bele ruže“, o smislu i cilju akcija koje vodi ova antirasistička i humanitarna asocijacija koju ste Vi osnovali i čiji ste predsednik?

— Na sreću, ili našu, srpsku, nesreću, mnogo je povoda, odnosno mnogo brutalnih, pogubnih, i tako višeznakovitih nasrtaja na nedužni srpski narod, koji je, kako lepo reče jedan od saosnivača naše „Bele ruže“ akademik Enriko Josif — „zagrljajan narod“, mnogo očite nepravde, novih/starih krvnika Srpstva, previše direktno rasističkih napada (i masovno i masivno, kako u svetskim medijima, tako i u poglavito zapadnoj svetskoj politici) da su i akcije naše antirasističke i humanističke asocijacije, koja je i srpsko Udruženje za istinu i pravo i mnogobrojne i raznovrsne.

Bogami, teško ih je i nabrojati (ovo nemojte, molim Vas, shvatiti kao hvalisanje…). Ali, recimo — od više od stotinu raznih javnih saopštenja i protesta, od dvadesetak protestnih mitinga u organizaciji i izvođenju „Bele ruže“, do pisma miliona Srba Butrosu Galiju i blokade Dunava. Bilo je i nekoliko mitinga solidarnosti, i nekoliko (kao, na primer, oni pred ruskom i pred grčkom ambasadom) vrlo uspelih mitinga solidarnosti. Ovi poslednji, naročito ovaj pred ruskom ambasadom u povodu intervencije Rusije da se predupredi ultimatum i onemogući bombardovanje Srba od strane NATO-a, zabeležile su i mnoge uticajne svetske novine, agencije, kao i TV mreže. I drugi naši mitinzi nisu ostali nezapaženi, a posebno je veliki uspeh imao zajednički protestni skup „Bele ruže“ sa Svetskom srpskom zajednicom na Trgu republike u Beogradu, pred mnogo hiljada ljudi, a protiv sankcija i blokade.

Poznanstvo sa Hajnrihom Belom

Kako ste došli na ideju da blokirate Dunav, da zaprečite saobraćaj inostranim brodovima i konvojima na najvećoj evropskoj reci?

— Imao sam i imam mnogo kontakata i prijatelja iz evropske i naročito nemačke elite. Prilikom predstavljanja mojih romana „Neko je oklevetao Hegela“, „U Andima Hegelovo telo“ i „Bekstvo na Hegoland“ u nemačom izdanju, susretao sam se i zbližio i sa nemačkim nobelovcem, poznatim piscem i humanistom Hajnrihom Belom, on mi je još tada, kada smo na moju inicijativu osnovali Internacionalnu zajednicu pisaca govorio da je za moćnike multinacionalnog kapitala nepokorni srpski narod na „kičmi Balkana“ trn u oku. „Pazi, Radomir — upozoravao me je — vi Srbi ste za njih „rezervna nacija“, posle razbijanja Jermena, Palestinaca i Kurda — vi ste na redu! Pokušaće da vas razbiju, da vam rasture zajedničku državu i rasture vas u više malih, slabašnih državica — vazala. Ali, oni znaju da ste slobodarski narod, moraće mnogo da se potrude da to ostvare. Uostalom, i vaš geopolitički položaj je izuzetno značajan, pre svega Dunav i koridor ka Bliskom Istoku… To je vaša šansa.“

Tada sam prvi put čuo za tako veliki značaj Dunava za srpski narod. Ubrzo sam u uglednom časopisu „Handelzblat“ čitao o najvećoj investiciji Nemaca i Evrope, o gradnji kanala Rajna—Majna—Dunav (građen 35 godina). Evropa je premrežena sa preko hiljadu kanala i svi oni se slivaju u moćni plovni put Kanal Rajna—Majna—Dunav, koji je istorijska prekretnica za transport roba, ljudi, kapitala.

Prevoz vodom je i do četiri puta jeftiniji, a ovim Kanalom Rajna—Majna—Dunav i znatno kraći, pošto ne obilazi kontinente. Inače, Evropa i Nemačka nameravaju sledećih godina, jer im preti ekološka kataklizma, da izmeste gro transporta sa drumova i pruga na — vodene puteve! Dunav je za evropski Zapad „žila kucavica“, ali, istovremeno, i njihova Ahilova peta. Na zločinački udar Zapada sankcijama i blokadom, mi u „Beloj ruži“ i „Novoj Vizantiji“ odlučili smo da u efikasnoj samoodbrani odgovorimo — zatvaranjem Dunava! Imali smo sreće da smo otkrili falsifikovane dozvole za plovidbu kod stranaca, pa smo digli veliku buku a pri tome, začudo, pratili su nas krajnje živo svetski mediji (pored naših, što se i podrazumeva).

Baćuška Rus

Sećam se, kada me je naš agilni komandant Štaba blokade Dunava (moja ideja je bila da imamo i Štab blokade i komandanta, jer narodni bunt, „grin pis“, kako oni na Zapadu takve pokrete nazivaju i smatraju ih često Zakonima Zakona, takav veliki bunt zaprečavanja najveće evropske reke podrazumevao je i poluvojničku organizaciju), kada me je Jovica Vlahović obavestio da je u blokadi, uz mnoge konvoje i jedan ukrajinski, koji, kao i većina, vuče čeličnu rudu za nemačke, austrijske, mađarske, belgijske itd. čeličane, a da je kapetan konvoja baćuška Rus i da mu je, onako, bratski, pokazao falsifikat dozvole koju je primio od tzv. Komiteta za sankcije OUN iz Njujorka, otrčao sam tamo, podigavši veliki broj novinara naših i stranih. Odlučio sam se da upravo na tom konvoju, zapravo na palubi broda — tegljača održim konferenciju za novinare.

Možete misliti kako je to izgledalo! Bilo je petnaestak kamera, i sve u svemu stotinak novinara — prava senzacija! Kad se tome doda da je bila i TV ekipa WTN-a iz Londona, stacionirana u Beogradu, a ona liferuje materijal za 200 TV mreža u svetu, onda je slika te halabuke potpuna! Sa komandnog mosta tegljača (pored mene su bili i Milić od Mačve i Jovica Vlahović, a desno od nas kapetan konvoja, ruski brat, koji nam je dozvolio veliku privilegiju, da se popnemo na komandni most) pokazao sam svetskim i našim novinarima, zapravo svetskoj javnosti, falsifikovanu dozvolu u jednoj ruci, uporedio je sa pravom u drugoj! Naglasio sam da do tada pedesetak zaustavljenih konvoja, samo je dva kapetana imalo uredne dozvole!

Ovo nije banana—republika

— Pogledajte, dame i gospodo — mahao sam falsifikovanom dozvolom — ovo je dokument kriminala svetskih i evropskih političkih kriminalaca! Naša deca umiru od nedostatka lekova i medicinskih pomagala, a gospoda plove skoro 600 kilometara dugim plovnim putem kroz srpski prostor sa falsifikatima! Gospoda u Njujorku, Bonu, Parizu misle valjda da je ovo Mars, nekakva „banana republika“! Neće moći više ovde da bude nikakvog protekcionizma za Nemce, Mađare, Austrijance — uostalom one koji su nas u dva svetska rata fizički i materijalno uništavali a sada ispoljavaju neskriveni, zločinački revanšizam! (Nema za njih više plovidbe! Nema, na primer, više za njih čelične rude. Obavešteni smo, dame i gospodo, iz najpouzdanijih izvora da su ta gospoda evropski politički kriminalci kršili sopstvenu Rezoluciju 820, koju su doneli protiv nas, jer su u Rusiji i Ukrajini kupili 6 miliona tona čelične rude i moraju sve to da prevezu. I da je samo to!

Međutim, sada je tome kraj! Kada počnu da se gase visoke peći njihovih 16 čeličana, koje jedino ovim Dunavom vuku jedini supstitut rude, kada im padne proizvodnja čelika, time mašinogradnja, brodogradnja, auto i avioindustrija, kada im desetine miliona ostanu bez posla, onda će i oni osetiti — sankcije!“

Ovo je, vidite i sami, bila bačena rukavica posred lica. Nije bilo uticajnijeg i značajnijeg medija u svetu i kod nas koji ovo nije preneo.

Kad se naljuti Madlen Olbrajt

Odmah zatim sproveli smo sistem, kako se ne bi gomilali konvoji u blokadi (a blokadu smo vršili time što smo debelim čeličnim užadima i lancima povezivali čamce, balvane i druge predmete — brodovi nisu smeli to da probijaju, mada je bilo i takvih pokušaja, a nisu smeli zbog toga da im se ne bi elise upetljavale u tu užad i lance, eventualno oštećivale) odlučili smo, dakle, odmah zatim da sprovedemo sistem „tona za tonu“. To znači, ako gospoda žele da protivno Rezoluciji 820 koja zabranjuje transport komercijalnih tovara kroz Jugoslaviju, ipak transportuju tu čeličnu rudu i drugo, moraju nabaviti (potplatiti, kako god znaju i umeju) dozvole za uvoz tone lekova, goriva itd. za naš narod. Mnogi su javno izjavili da smo na taj način napr. spasli setvu, jer je manjak dizel goriva bio kritičan u to vreme.

Ali i gospoda egzekutori celog jednog naroda, srpskog naroda, iz Saveta bezbednosti i SAD nisu sedela skrštenih ruku.

Prvo se javila oštrim upozorenjem jugoslovenskoj vladi ambasadorka SAD u OUN Madlen Olbrajt. To je odjeknulo u svetu, jer ona je zapretila dodatnim sankcijama zbog toga što, kako je rekla, beogradska organizacija „Bela ruža“ ometa internacionalni saobraćaj na Dunavu. Njoj smo odgovorili pretnjom da ćemo zaprečiti i saobraćaj drumom…

Vanredna sednica Saveta bezbednosti

A tadašnji ministar spoljnih poslova Republike Srpska Krajina Slobodan Jarčević joj je iz Knina napisao pismo, koje su prenele svetske agencije, da se može dogoditi da narod ove mlade srpske države (kroz koju preko 100 km prolazi Dunav) sledeći primer „Bele ruže“, zapreči zbog genocidnih sankcija svaki metar tog plovnog puta! Onda je ta dama — zaćutala.

Ubrzo, međutim, ogorčeni valjda što smo probili blokadu naše otadžbine uz pomoć „srpskog“ Dunava, sazvali su dušmani Srba Vanrednu sednicu Saveta bezbednosti OUN! Nju je tražila tadašnja srpskom narodu neprijateljska mađarska vlada (držali smo njihov brod „Egart“ skoro dva meseca u blokadi jer nije prihvatio naš aranžman „tona za tonu“, a drskom i nadmenom mađarskom kapetanu „obećao“ sam da će „u našem dragom Beogradu, na Dunavu, ostati sve do novih lastavica “ do aprila, dakle, ukoliko ne obezbedi dozvolu iz Njujorka za transport „tona za tonu“. Sve ovo sam mu govorio, kao što su se često takve situacije, događale, pred četiri kamere — nemačka, austrijska, švedska i američka NBC televizija su to posle emitovale!). Svetske agencije i TV kompanije, naše takođe, objavile su dramatičnu vest da je Savet bezbednosti uputio sa svoje vanredne sednice ultimatum, tzv. Predsedničko saopštenje jugoslovenskoj vladi zbog blokade Dunava od strane „Bele ruže“.

Naša vlada je odgovorila da ona ne može da nasiljem uklanja akademike, pisce, slikare, srpske intelektualce koji imaju i svetsku slavu, a mi iz „Bele ruže“ smo u podužem otvorenom pismu Savetu bezbednosti (pišući to pismo, proveravao sam neke njegove „akcente“ kod svog prijatelja i kolege Dobrice Ćosića, koristeći njegovo državničko iskustvo donedavnog prvog Predsednika SR Jugoslavije) naglasili da je cela priča u tome što „Bela ruža“, htela—ne htela, zapravo štiti Rezoluciju Saveta bezbednosti o zabrani transporta kroz Jugoslaviju, dok je gospoda sa Zapada — krše! Krše time što plove i transportuju tovare uz falsifikovane dozvole, koje falsifikuje upravo tzv. Komitet za Sankcije u Njujorku!

Posle toga je i Savet bezbednosti UN — zaćutao. Sada se pripremamo da pojačamo blokadu Dunava, najverovatnije u avgustu, i to time što ćemo zahtevati „dve tone transporta (uvoz ili izvoz) za Jugoslaviju za jednu tonu prolaza stranog transporta našim vodama Dunava“!

Osnovali smo, zajedno sa g. Lazarosom Dintsiosom, predsednikom Saveza grčkih klubova, Internacionalnu zajednicu za samozaštitu naroda Balkana. Moja ideja je i osnivanje Internacionalnog koncerna Dunav samozaštita AG, koji bi parirao svetskim koncernima, tipa napr. nemačkog koncerna Kanal Rajna—Majna—Dunav, onemogućavo njihov ekonomski diktat.

Kakve utiske nosim

Bili ste na Palama, na zasedanju Skupštine Reublike Srpske kad se odlučivalo o odgovoru za Ženevu i Kontkt grupu. Kakve utiske nosite, kako uopšte ocenjujete razvoj događaja u bivšoj Bosni i Hercegovini.

— Kakve utiske nosim? Vidite i sami kakav je utisak i opet proizveo na svet nepopustljivi, nepokorni stav Srba i to ne samo onih sa Pala, podvlačim. Sedeći na toj već legendarnoj Skupštini na Palama, slušajući one junačine i poštenjačine, a takvi su Srbi još od onoga „Čojstva i junaštva“ Mitrova Ljubiše, nije mi izbijao iz glave čuveni savet Ota fon Bizmarka, sigurno najvećeg političara Nemačke, ako ne i Evrope. Taj ujedinitelj Nemaca savetovao je testamentno svojim savremenicima: „Srbe ne dirajte, to je narod na nevelikoj teritoriji, ali neuništiv, ako ga takneš, istura bodlje na sve strane sveta! “ Eto, i opet je srpsko slobodarstvo isturilo bodlje na sve strane sveta, dr Radovan Karadžić je smelo rekao na toj slavnoj Skupštini svima nama: „Niko nije uz nas Srbe, ali sa nama je Bog! Mi, dakle, nismo sami, naša mišica ima najviše moguće produhovljenje“! Trebalo je videti tada ta lica i te blistave oči Srba. Ceo svet bukvalno protiv njih a oni kliču svoje prkosno — Ne! Rodoljublje je pravdoljublje, tako smatram i srpsku patriotsku borbu za opstanak. Takva borba je dobila sve bitke, Englezi najbolji analitičari sveta, više puta jasno naglašavaju: „Srbi su dobili ovaj rat“! A ja bih pojasnio: „Po peti put u ovom veku Srbi dobijaju svoj narodnooslobodilački rat“. Tu činjenicu niko ne može da izbriše gumicom za brisanje… Sjajna srpska diplomatija s ružičastim kovertom dovela je sve naše neprijatelje u stanje šoka i nemoći. Oni nemaju rešenja za nas, jer nisu spremni na žrtve kao mi Srbi!

Negovanje srbomržnje

Pisali ste i često govorili o genocidu Srba. Kakvi su rezultati Vašeg angažovanja? Da li je Vaš glas dopro do onih koji snose odgovornost za nepravdu i zlo nad srpskim narodom?

— Možda je najbolji odgovor na ovo Vaše pitanje onaj moj nastup na nemačkoj televiziji, u udarnoj mesečnoj emisiji „Konfliktna pitanja — Jugoslavija u plamenu“. Gledanost je bila, kako su pedantno utvrdili Nemci, te emisije, koja je išla ne samo u Nemačkoj, već i u Austriji, Švajcarskoj, skandinavskim zemljama, gledanost, dakle — 28 miliona! Mislim da je to bio pun pogodak. Plus što su naši ljudi u Evropi snimili tu kontakt-emisiju, potom je presnimavali i te svoje video kasete u stotinama hiljada primeraka pokazivali svojim komšijama strancima, čak im i pozajmljivali, pa i poklanjali… Tu je sve rečeno: argumentovano sam dokazao da je krivac za rat i stradanja u Jugoslaviji antisrpski rasizam, ta užasna srbomržnja koja je vekovima (od Ante Starčevića i Franka, do Pavelića i Tuđmana, do Alije i Kučana, od Viljema osvajača i Habzburga do Hitlera i Kola) negovana i razvijana. Srbi, dominantan narod na „kičmi Balkana“, a Balkan su „vrata Evrope“ i Bliskog Istoka, i Sredozemlja“, Srbi su neprestano na udaru osvajača i nasilnika. Propaganda protiv njih mora da osigura prodor u njihov prostor, razbijanje tog naroda. Sve sam to dokumentovano i argumentovano objasnio.

Na kapiji Evrope

U pitanju je, rekao sam tom mnogobrojnom gledalištu, priprema za „afrikanizaciju Balkana“. Pošto je Afrika iscrpljena, osim toga stanovništvo poluprimitivno, nije za nove tehnološke poslove, transporti predaleki i time preskupi, multinacionalni kapital i kompanije Zapada odlučili su da na Balkanu, na „kapiji Evrope“, zasnuju neokolonijalizam, dakle afrikanizaciju! Na tom prostoru da posvađaju narode i vere, da instališu građanske, secesionističke ratove, potom da politički najzreliji, slobodarski srpski narod optuže za agresiju, da ga, prethodno mu razbivši zajedničku državu i uvalivši njegove delove u građanski rat, dalje iznuruju i ekonomskim ratom koji elegantno nazivaju „sankcije“.

Sa srpskim narodom, pustoši se tim neobjavljenim ekonomskim ratom, dakle „sankcijama“ i prostor okolnih pravoslavnih i slovenskih naroda — Rumuna, Bugara, Grka na primer — a to je priprema da se izgladne milioni stanovništva, da im se otkupi tehnologija za budzašto, da se u taj prostor donese atomski i hemijski otrovni otpad — da Balkan postane evropsko i nemačko smetlište! Narode tih ekonomski i politički opustošenih prostora koristili bi za armiju radne snage po budzašto, tu bi izmeštali svoju zastarelu, ekološki opasnu otrovnu tehnologiju, jeftino bi koristili njihovu sjajnu inteligenciju i stručnjake tih naroda, njihova prirodna bogatstva, ekonomske kapacitete itd. E, to su predupredili Karadžićevi i Mladićevi topovi, Srbi koji su narod partner a ne narod vazal!

Ali ove stvari smo govorili i kroz naš list „Bela ruža“ (namera je bila da delovi naših poruka u tom listu idu i na engleskom), a lično sam imao nastupe i na bečkoj, na švedskoj, na američkoj, engleskoj, ruskoj itd. televiziji, i svugde su ova razmatranja primali izuzetno ozbiljno.

Rođeni polemičar

Poznata je Vaša spremnost da polemišete, da otvoreno reagujete, kao istaknuti pisac i poznata ličnost imali ste prilike, kako ste i sada opisali, d gostujete na TV stanicama po svetu, da li ste zbog troga imali naprijatnosti, jeste li se ponekad, možda, pokajali što ste bili otvoreni?

— Naravno, ne! To je sastavni deo života pisca i patriote, pri čemu pod ovim „patriota“ podrazumevam onaj čuveni Šantićev stih „Mene sve rane moga roda bole“… Uvek sam nastupao i nastupam isključivo u odbranu legitimnih prava, i pre svega prava na opstanak i slobodu svoga naroda! To je i moja dužnost i moje prvo da se borim za ono što je dato svim drugim narodima, a Srbima, očigledno, u ovom bezakonju svetskih moćnika i njihovih dvostrukih standarda — brutalno ukraćeno. Uskraćeno zato da se Srbi onemoguće u odbrani Balkana od afrikanizacije te „kapije Evrope“, o čemu smo govorili.

Verujete li da postoji izlaz iz Golgote kroz koju prolazi srpski narod?

— Izlaz postoji, srpski narod je spasen! Samo, Srbi sada moraju da se maksimalno mobilišu da — operu svoj časni obraz koji su mu zlotvori spolja ali i iznutra (razni građanski savezi, centri za antiratnu delatnost i sl.) žestoko zaprljali! Treba realizovati Fond za srpsku istinu!

I Srbi u svetu stradaju zbog antisrpske propagande, u startu su već hendikepirani, bilo kao intelektualci ili biznismeni, bilo kao građani uopšte. Reč „Srbin“ izaziva konsternaciju na Zapadu. Stoga bi trebalo, a to je projekt „Bele ruže“ takođe, prikupiti sredstva (na više od pedesetak hiljada dolara) i snimiti u milionskom tiražu TV kasetu „Srbi, istine i zablude“. Ti Srbi, koje su svetske zločinačke TV kamere predstavljale kao prljave, bradatu spodobu s krvavim nožem u zubima, moraju pokazati svog Belog anđela Mileoševe, simbol svetske izložbe u Montrealu 1963. na primer, zatim Stefana Milenkovića koji daje koncert u „Beloj kući“, nadalje Milorada Pavića, tog patrijarha svetske literature, kako ga zovu u inostranstvu, zatim, nenadmašne naše slikare i njihova dela na ekranu Milića od Mačve, Miloša Šobajića, Lubardu, Konjovića i da li i dalje da nabrajam?… Uz to, i prekrasne naše predele — Sv. Stefan, Budva, Kopaonik, Krka sa slapovima, ali i neponovljivi naši manastiri i svetski slavno njihovo fresko slikarstvo, itd. Ubeđen sam da bi ta jedna u milionskim tiražima TV kaseta, taj TV film „Srbi“ iz osnova promenila užasnu sliku o Srbima koja se uvrežila, propagandom naših dušmana o nama, u svetu!